Svašta ponešto

Хералдика је помоћна историјска која проучава постанак, развој и уметничку обраду грбова од њихове прве појаве у 11. веку па све до данас. Хералдика поред осталог, утврђује правилнa код састављања грбова, начине њиховог ликовно-графичког обликавања и утврђује начин читања фигура у грбовима.

Сам назив хералдика долази од германске речи Неrаld (односно Herold). Херолд је у средњем веку био нижи службеник феудалне гoсподе у западној и средњој Европи, а била му је поверена брига за распоређивање и најављивиње грбова, односно њихових власника на племићким састанцима, посебно на турнирима. Херолди су на неки начин били први хералдичари.

Као и остале научне дисциплине и хералдика има свој развој. Хералдика се јавила у 11. веку у време крсташких ратова (1096-1270).
Прва грбове донoсе на својим штитовима ратници који су се вратили из првог крсташког рата 1099. године, aли се први познати грбова јављају нешто касније око 1130. годинe, скора у исто време у Немачкој, Француској и Енглеској. У рукописима се први грб јавља 1127. године, а на печатима 1131. године. Иако се грбови јављају тек од 11. века, грбовни елементи се јављају много раније, чак у преисторији. Тако се период пре краја 11. века сматра предхералдичким, а од почетка 12. века, хералдичким.

Забележено је да је непосредно пре почетка другог крсташког рата 1147. године француски краљ Лудвиг VII инсистирао на сређивању хералдичких правила, која су постепено ипак регулисана, негде раније, негде касније. Тако је Фридрих Барбароса имао сређена хералдичка правила када је кренуо у трећи крсташки рат, што се сматра почетком хералдичке науке.

Расадници хералдике били су прво војни турнири који су уведени после 1150. годие а увео их је Фридрих Барбароса, прво у Немачкој, а затим су се раширили по читавој Западној Европи.

Фигуре на штиту су лично обележје витеза и противник није имао право да га присвоји или дa се бари за њега. Грбови су саставни део оружја и одатле потиче њихов војни карактер и порекло.

Најстарије дело о грбовима је дескриптивног карактера (опис средњовековних грбова Немачке) Конрада фон Муре, објављено 1240. године. За првог хералдичког научника сматра се Bartolo de Sassoferrato (око 1350. год.), а прва универзална хералдичка правила установио је Clement Prinsault у трактату “Traite de blason” 1416. год. Правила за састављање елемената у грбовима (блазонирање) установио је Claude-Franciois Mensestrier око 1650. године.
Време до краја 15. века назива се период живе хералдике, када се строго поштују хералдичка правила, док се време од почетка 16. до краја 19. века сматра периодом мртве хералдике, јер се у већини случајева не поштују хералдички принципи. Након 19. века, поново почињу да се поштују установљени принципи.

Од 12. до 14. века најпре су племићи, а затим и градови, тргавишта, општине, корпорације, па и обични грађани узимали симболе за свој грб. Јачањем владареве моћи 13. веку подела грбова постаје искључива право владара. Право подела грба од стране владара озакоњено је посебном повељом којом владар уз племство додељује и грб који је у таквој повељи описан и осликан. Таква се повеља зове АРМАЛ или ГРБОВНИЦА. Најстарија пазната грбовница подељена је 1338. године, а поделио је цар Лудовик Баварац. Она има облик обичне павеље од пергамента с текстом, а у њеној средини,је насликан грб. Тај облик је грбовнвца задрждала до половине 16. века када је грб у боји из средине повеље премештен у горњи десни угао. У 17. веку грбовница се у свим европским државама мења, она поприма облик књиге са одређеним бројем страница текста. Хералдика као помоћна историјска наука добија значење тек у 19. веку.